Predsednik Udruženja za klasičnu homeopatiju »Hahnemann« 
    Prof.dr Radoslav Borota 

DA LI JE HOMEOPATIJA KOMPLEMENTARNI DEO MEDICINE? * 

Radoslav BOROTA 

Uvod 

 Da je homeopatski pristup u lečenju bolesti postojao još u antičkoj medicini zna se po tome što je Hipokrat u V veku pre n.e. u svojim terapeutskim uputstvima napisao da »postoje dva načina lečenja: jedan kada se bolest suzbija suprotnim sredstvom i drugi, kada se bolest suzbija sredstvom koje izaziva istu bolest. Tako se povraćanje leči podsticanjem povraćanja, dijareja sredstvom za čišćenje, zapaljenje bešike sredstvom koje izaziva zapaljenje«. Medjutim ono što se danas podrazumeva pod klasičnom homeopatijom vezano je za ime Samuela Hanemana (Samuel Hahnemann, 1755-1843), nemačkog lekara, hemičara i lingviste, koji je postavio temelje savremene homeopatske medicine (Slika 1.). On je krajem osamnaestog veka, nezadovoljan tadašnjim drastičnim terapijskim postupcima koji su uključivali puštanje krvi, stavljanje pijavica, spaljivanje usijanim gvoždjem, pa čak i trepanaciju lobanje, tražio način lečenja koji ne bi bio uperen protiv bolesnih pojava, već koji bi pomagao organizmu da povrati svoju izgubljenu životnu ravnotežu. U tom cilju on je ispitujući način delovanja kinina, za koji se već tada znalo da suzbija groznicu u lečenju malarije, sam uzeo odgovarajuću dozu toga leka. Na njegovo veliko iznenadjenje, on je nakon uzimanja kinina dobio groznicu, pa je na osnovu toga postavio osnovni zakon homeopatije da »neka supstanca može da kod bolesnika ukloni iste one poremećaje koje u zdrave osobe izaziva«. Shodno tome, i bolesna pojava treba da se leči »sličnim lekom«, odakle potiče i današnji naziv ovog terapijskog pristupa u lečenju bolesti,  jer reč homeopatija upravo i znači »slično bolesti« (grčki: omoios = jednak, zajednički, sličan,  patos = patnja, bolest). 
 Nakon otkrića osnovnog zakona homeopatije, Haneman je ceo svoj život posvetio izučavanju ove metode lečenja koja je značila pravu revoluciju u tadašnjoj medicini. Haneman je bio veoma sistematičan i pedantan po prirodi pa je, u želji da ovaj princip proveri i sa drugim supstancijama, na sebi i zdravim dobrovoljcima eksperimentalno ispitao dejstva mnogobrojnih materija tražeći one koje u zdravih osoba mogu da izazovu slike poznatih bolesti. Rezultate svojih opservacija on je pažljivo beležio i sistematizovao u dvema knjigama (1,2) u kojima je opisao principe homeopatskog lečenja kao i sliku fizičkih i mentalnih promena koje u zdravih ljudi izaziva veliki broj eksperimentalno ispitanih supstancija. Posle toga Haneman je počeo da leči bolesnike tako što je detaljno sistematizovao sve promene koje se kod bolesnika javljaju u toku bolesti, pa je onda uporedjivanjem tražio onu suspstanciju koja je na zdravim ljudima dovodila do iste slike poremećaja. Dajući rastvor te materije bolesniku, on je u mnogim slučajevima uspevao da otkloni bolesne promene i dovede do izlečenja čak i u tako teškim bolestima kao što je bila kolera. 
 Tokom svoga rada Haneman je proširio istraživanja i na delovanje raznih otrova na zdrave ljude, jer se tada verovalo da su mnoge bolesti u stvari izazvane nakupljanjem otrova u telu. Da bi mogao da proverava dejstva otrovnih materija na zdravim ljudima, on je morao da koristi veoma razblažene rastvore kako bi izbegao toksične efekte. Pri tome je zapazio drugu neočekivanu pojavu, da je rastvor otrova imao sve jači terapijski efekat što je njegovo razblaženje u vodenom rastvoru bilo veće. Tako je postavio i drugi osnovni zakon homeopatije koji je nazvao »potenciranje« što podrazumeva pojačanje dejstva homeopatskih lekova njihovim beskonačnim razblaživanjem u vodenom rastvoru. 
Haneman je posle toga i dalje proširivao svoje principe lečenja novim pojmovima, a znatne doprinose u daljem razvoju homeopatije dali su njegovi učenici i sledbenici naročito Konstantin Hering i James Tyler Kent. Na taj način tokom devetnaestog veka potpuno su formirani filozofija i praktični principi primene terapijskog metoda koji se naziva klasična homeopatija. Upotreba bliže odrednice »klasična« danas je neophodna da bi se razlikovala Hanemanova originalna metodologija od mnogobrojnih kasnijih modifikacija i dopuna od strane novijih homeopata,  koje nisu sasvim u skladu sa temeljnim principima Hanemanovog učenja (na primer razni »homeopatski pripravci« koji su samo obični preparati koji sadrže veliki broj raznih suspstancija i elemenata u subfarmakološkim dozama). 

Teoretske osnove klasične homeopatije 

 Suštinsku teoretsku i filozofsku osnovu homeopatske medicine čini holistički pristup bolesniku odnosno lečenju bolesti. To podrazumeva da se bolestan čovek posmatra kao nedeljiva, jedinstvena i integrisana celina fizičkih, emotivnih i mentalnih osobina i da se kao takva univerzalna jedinka i leči. Shodno tome se smatra da su sve tegobe i patološki poremećaji koji čine simptome bolesti posledica poremećaja životnih procesa u organizmu kao celini, čije ispoljavanje zavisi od psihofizičke konstitucije organizma, pa se zbog toga bolest kao celina mora i lečiti. Ako neka osoba ima nazeb, išijas, otežano mokrenje, nervozu, nesanicu i hemoroidalno oboljenje, onda se ne može lečiti samo hemoroidalno oboljenje nego se mora odrediti jedan lek koji će pomoći organizmu, da svojim odbrambenim mehanizmima ponovo uspostavi svoju ravnotežu, a time će nestati i sve navedene tegobe. 
Pri traženju tog jednog, odgovarajućeg homeopatskog leka, on se ne odredjuje preko utvrdjivanja dijagnoze bolesti, već se uključivanjem svih prisutnih poremećaja, psihičke i emotivne konstitucije ličnosti, načina reagovanja na stres pa čak i ranijih ličnih i porodičnih oboljenja, dolazi do celovitosti konstitucije obolele osobe, pa se onda traži kojem je leku ta osoba najsličnija. Zbog toga istu medicinsku dijagnozu bolesti mogu imati dve osobe za koje se uzimanjem u obzir ukupnosti svih relevantnih elemenata utvrdi da pripadaju različitim konstitucionim grupama, prema kojima se onda odredjuju i različiti konstitucioni lekovi. Jednom reči, ne leči se bolest nego oboleli organizam. 
U holističkom pristupu bolesti najveći značaj se pridaje jedinstvu mentalnih i fizičkih poremećaja i u tom smislu se velika pažnja poklanja povezivanju patoloških pojava sa mentalnim i emotivnim karakteristikama obolele osobe. Pri tome se uzimaju u obzir i individualne odlike ponašanja te osobe, njene navike u ishrani, radne karakteristike, profesionalna dostignuća, odnosi sa okolinom i mnoge druge mentalne osobine koje uveliko predodredjuju načine ispoljavanja poremećaja u bolesti. Kada se na taj način integralno sagleda bolest u sklopu svih drugih mentalnih i fizičkih osobina obolele osobe, i ako se odredi homeopatski lek koji je najsličniji toj konstituciji, primenom samo jednog leka otklanjaju se ujedno i mentalni i fizički poremećaji koji u nje postoje. 
U tumačenju holističkog pristupa bolesti i načina delovanja homeopatskih lekova, postoje različita filozofska objašnjenja. Njihova suština svodi se na to da zdrav organizam kao deo univerzuma poseduje odredjenu količinu životne energije koja je u njemu pravilno rasporedjena i količinski dovoljna, a kao rezultat toga postoji jedinstveno elektrodinamičko energetsko polje organizma. Ukoliko dodje do poremećaja te energije u smislu njenog smanjenja ili nepravilnog rasporeda, dolazi i do promene jedinstvenog elektrodinamičkog polja celine organizma, pa se to u pojedinim njegovim delovima ispoljava kao poremećaj sa odgovarajućim simptomima. Prema tome, izlečenje bolesti predstavlja ponovno uspostavljanje celine i ravnoteže energetskog stanja organizma i njegovog jedinstvenog elektrodinamičkog polja, a rezultat toga je povlačenje simptoma bolesti. To znači da homeopatski lek predstavlja samo pogodnu energetsku supstancu koja unoseći svoju energiju u narušeno energetsko polje organizma, pomaže da se ponovo uspostavi njegovo normalno stanje. I ovo objašnjenje, bez obzira da li se prihvati u tom obliku ili ne, ustvari sadrži suštinu i vrednost  holističkog pristupa u lečenju bolesti. I po njemu, ljudski organizam se posmatra kao celina kojom upravljaju univerzalni zakoni koji upravljaju svim procesima u prirodi, a proces izlečenja se ostvaruje isključivo akcijom samog organizma kome lek samo energetski, a ne hemijski, pomaže u uspostvaljanju stanja zdravlja prvenstveno podsticanjem njegove prirodne odbrane. 

Osnovni zakoni klasične homeopatije 

 Kao osnova za sprovodjenje lečenja po principima klasične homeopatije služe mnogi zakoni medju kojima se za osnovne smatraju: zakon sličnosti, zakon potvrdjivanja, zakon potenciranja, zakon životne sile, zakon prijemčivosti, zakon celokupnosti, zakon jednog leka, zakon izlečenja, zakon minimalne doze i zakon mijazme. Opširno objašnjavanje navedenih zakona koje bi omogućilo i njihovo potpuno razumevanje, zahteva mnogo veći prostor od raspoloživog, pa će stoga ovde biti date samo njihove osnovne definicije uz upućivanje na detaljno upoznavanje putem literature. 
 Zakon sličnosti, po originalnoj Hanemanovoj definiciji, glasi »neka se slično leči sličnim«, i podrazumeva da se patološki poremećaji koji se sreću u bolestima moraju lečiti sredstvima koja su u stanju da u zdrave osobe izazovu iste te poremećaje. Ovaj zakon je, kako je to ranije detaljno objašnjeno, osnova celokupnog homeopatskog terapijskog metoda. 
 Zakon potvrdjivanja znači da se delovanje svake materije na zdrave ljude mora ispitati i dokazati eksperimentom na dobrovoljcima. Praktično, to se izvodi tako što se spravi preparat leka pa se da grupi zdravih osoba da ga uzimaju dok druga grupa prima placebo. Sve promene, simptomi ili znakovi bolesti  koji se pri tome pojave u ispitanika se pojedinačno detaljno beleže, a kompletna slika jednoga leka se dobija objedinjavanjem simptoma i znakova koji su se pojavili u svih ispitanika koji su konzumirali lek. Skup sistematizovanih slika ovako dokazanih lekova čine sadržaj knjige koja se naziva Materia medica. 
 Zakon potenciranja, govori o tome da homeopatski lekovi imaju utoliko jače terapijsko dejstvo ukoliko su više razblaženi. Ovo važi i za beskrajno razblažene vodene rastvore u kojima teoretski više i ne postoje molekuli rastvorene materije, jer upravo oni imaju najjače terapijsko dejstvo. Pojačavanje terapijske dejstvenosti razblaživanjem postiže se, medjutim, samo ako se ono vrši uzastopnim razblaživanjem u decimalnim 1:10 (D potencija) ili centezimalnim 1:100 (C potencija) odnosima, i ako se nakon pojedinih razblaženja homogenizacija rastvora ne vrši mešanjem nego potresanjem rastvora (»sukusija«) najmanje deset puta. Upravo ovaj poslednji uslov predstavlja i najveću kontroverzu homeopatskih lekova koja dugo nije mogla da bude naučno objašnjena. 
Zakon životne sile predstavlja energiju koju jedan organizam poseduje, energiju koja održava i upravlja svim životnim procesima, odnosno energiju koja se suprotstavlja štetnim uticajima i omogućava da organizam odbrani svoju životnu ravnotežu. Pošto je uloga vitalne sile da uravnotežuje i brani organizam, ona u slučaju štetnih uticaja iz spoljašnje sredine pokreće svrsishodne odbrambene reakcije organizma  koje se ispoljavaju u vidu simptoma bolesti. Skok temperature, znojenje, povraćanje, proliv, kolike pa čak i biohemijske i patohistološke promene samo su spoljašnje manifestacije odbrambenih reakcija životne sile, koje onda čine sliku bolesti. Životna sila je različite jačine u raznih osoba, a i u iste osobe može da se menja zavisno od ishrane, uslova života i drugih faktora. Homeopatska terapija teži da pojača životnu silu ako je ona oslabljena, a uravnotežuje je ako su odbrambene reakcije postale nesvrsishodne te na taj način uklanja i simptome bolesti. 
Zakon prijemčivosti je, ustvari, suprotan pojam od životne sile, jer kada dodje do njenog poremećaja organizam postaje prijemčiv za bolest, a od kvaliteta i kvantiteta njenog poremećaja  zavisi koja će se bolest razviti. Prijemčivost jedne individue, jedne porodice ili jedne populacije zavisi od nasledjenih osobina ali se može bitno povećati pod uticajem spoljašnje sredine, uslova života i štetnih navika. 
Zakon celokupnosti proističe iz načela holističkog pristupa homeopatske medicine, jer zahteva da se sve tegobe, svi simptomi bolesti i sve pojave posmatraju i leče kao celina, i to u celokupnosti svih fizičkih, mentalnih i emotivnih osobina bolesnika. Pri tome se mora obavezno tragati za razlikama koje postoje izmedju raznih bolesnika koji pokazuju iste simptome bolesti, jer se time odredjuje individualnost simptoma i postiže individualnost terapije. 
Zakon jednog leka, posledica je principa sličnosti odnosno principa potvrdjivanja leka. Ako se uporedjivanjem simptoma koji postoje u bolesnika sa promenama koje se javljaju u zdrave osobe prilikom potvrdjivanja jednog leka nadje potpuna podudarnost, onda taj lek dat bolesnoj osobi mora sam da potpuno ukloni sve simptome bolesti. Zbog toga je jedan od temeljnih principa klasične homeopatije zakon da se u lečenju istovremeno sme primenjivati samo jedan lek koji se potpuno poklapa sa konstitucijom bolesnika pa se stoga i naziva konstitucioni lek. Od ovog pravila se odstupa samo u akutnim slučajevima kada se lekovi moraju brzo odrediti prema vodećem simptomu bolesti, ali i tada klasični homeopata teži da što pre pronadje konstitucioni lek i da ga primeni. 
Zakon izlečenja, govori o pravilnostima povlačenja simptoma u toku uspešne homeopatske terapije. Ako je propisani konstitucioni lek odgovarajući, simptomi bolesti se povlače: od iznutra prema spolja (simptomi se pomeraju sa unutrašnjih organa ka spoljašnjim organima i koži), od važnih organa ka manje važnim organima (na primer sa srca na zglobove), odozgo na dole (sa glave na trup, odnosno sa trupa na ekstremitete) i u obrnutom redosledu od njihovog nastanka (prvo prolaze oni simptomi koji su se poslednji pojavili). Poznavanje ovog zakona je od velike važnosti za praćenje efekta homeopatske terapije, odnosno za prepoznavanje da li se bolesnik oporavlja ili ne. 
Zakon minimalne doze, za razliku od doziranja lekova u klasičnoj medicini gde se  preporučuje primena srednje terapijske doze, ovaj zakon govori o tome da za homeopatske lekove ne postoji donja granica  terapijske doze, jer je energija homeopatskog leka i pri beskrajnim razblaženjima uvek veća od sila koje su izazvale bolest. Zato se lečenje uvek započinje najmanjom dozom, a ako je potrebno, u toku terapije vrši se njena korekcija i pronalazi odgovarajuća optimalna potencija leka. 
Zakon mijazme podrazumeva pojam koji je Haneman uveo da bi objasnio relativne neuspehe homeopatske terapije u hroničnim bolestima u kojima postoje patoanatomska, organska oštećenja unutrašnjosti organizma, koje se stalno iznova pojavljuju, pogoršavaju i praktično su neizlečive. Po njemu, hronična bolest nastaje kao posledica hroničnog delovanja toksina (»mijazme«) u organizmu koji je unet tokom života, ili još češće, nasledjenog od predaka zbog njihovih neizlečenih bolesti koje se ponavljaju kroz generacije. Da bi se ovakva bolest homeopatski lečila, potrebno je prepoznati mijazmu i holističkim pristupom pokušati da se promene sa unutrašnjih organa bar potisnu na površinu tela. Naravno, potpuno izlečenje ovakvih bolesti nikada nije moguće. Haneman je formulisao tri osnovne mijazme, danas im je dodato više novih, ali je veoma interesantno da su dve najvažnije mijazme (sycosis i syphilis) vezane za polne bolesti. 

Praktično sprovodjenje homeopatskog tretmana 

 Na osnovama napred iznetih teoretskih principa i zakona klasične homeopatije, danas postoje ustanovljene obavezne procedure u obradi i lečenju bolesnika. Pridržavanje ovih procedura nije obavezno u smislu pravila klasične medicine  koja primenu neadekvatnih postupaka proglašavaju za vitium artis, ali svako ko želi da se bavi klasičnom homeopatijom mora da ih se u svom interesu pridržava, jer iako odstupanje od njih ne može da naškodi bolesniku, ono najčešće vodi neuspehu terapije i kompromitaciji i homeopate i metode. Na prvi pogled, homeopatski postupak sa bolesnikom ne razlikuje se od postupka klasične medicine poznatog svakom lekaru: procedura započinje uzimanjem anamneze i fizičkim pregledom, potom se odredjuje najpogodniji lek, propisuje se način uzimanja leka, nakon čega sledi kontrola uspeha terapije i eventualne korekcije vrste i doziranja leka. Pa ipak izmedju ova dva postupka postoje suštinske razlike koje se sastoje u sledećem: 
 Anamneza ili kako se u homeopatskoj medicini naziva »uzimanje slučaja i konsultacija« daleko je najvažniji i najopširniji deo homeopatskog tretmana. Cilj konsultacije je utvrdjivanje kojem tipu homeopatskog leka odgovara celokupna slika fizičke, mentalne i emocionalne konstitucije pacijenta i njegove bolesti. Zbog toga se ona obavlja izuzetno detaljno po posebnim shemama, koje često koriste i elemente psihoanalize da bi se razotkrila psihopatološka podloga bolesti. Za razliku od vodjenja anamneze u pravcu potvrdjivanja dijagnoze neke bolesti, u homeopatskoj konsultaciji  bolesnik se podstiče da što spontanije sam govori o svojim tegobama bez prekidanja (»pražnjenje kante za smeće«). Jedino se insistira da bolesnik svaku tegobu veoma detaljno precizira u pogledu etiologije (šta je izaziva), lokalizacije (u kom delu tela), pratećih simptoma (koji se simptomi javljaju istovremeno) i modaliteta (promene tegobe u vezi sa vremenom i drugim uticajima). Njegove izjave se striktno beleže onako kako ih je sam formulisao bez prevodjenja na medicinsku terminologiju, uključujući i naizgled nevažne sitnice. Kada bolesnik završi spontani opis svoje bolesti prelazi se na ispitivanje poremećaja po delovima tela (»fizički lokalni simptomi«), ispitivanje životnih navika u vezi sa svakodnevnim životnim i radnim navikama, snom, ishranom, seksualnim životom itd. (»opšti simptomi«), ispitivanje emocija, raspoloženja, odnosa prema socijalnoj okolini, prodičnih odnosa, stavova prema životu, strahova, sklonosti, jačine volje, pamćenja, koncentracije, i svega onoga što može da pruži uvid u psihološki karakter ličnosti (»mentalno-emocionalni simptomi«). Na kraju konsultacije  posebno se ispituju stresne situacije koje bi mogle izazvati nastanak bolesti, ranije bolesti i operacije te detaljna porodična anamneza, a pri rastanku postavlja se pitanje: »Imate li još nešto da saopštite?«, jer iskustvo pokazuje da upravo tada bolesnici saopštavaju svoje ključne podsvesne probleme. 
 Fizički pregled se najvećim delom obavlja u toku same konsultacije pažljivim posmatranjem bolesnika, njegovog ponašanja, načina oblačenja, lične higijene, reakcija na pojedina pitanja, i proverom fizičkih simptoma koje on navodi. Ovde veliku ulogu ima moć zapažanja homeopate od kojega kasnije zavisi njegova uspešnost u primeni terapije. Tek na kraju, ako je to potrebno, obavlja se medicinski fizički pregled, i to pretežno putem inspekcije bez korišćenja pomoćnih sredstava. Samo se po sebi razume da će se izvršiti i pregled celokupne medicinske dokumentacije bolesnika i mišljenja drugih lekara, jer su ovi nalazi od velikog značaja pri donošenju odluke da li će se bolesnik podvrgnuti homeopatskoj terapiji ili ne. 
 Nakon uzimanja slučaja i konsultacije, u većini slučajeva bolesniku se zakazuje ponovni susret za nekoliko dana, jer je za sprovodjenje sledeće faze homeopatske obrade bolesnika većini homeopata potrebno duže vreme. Radi se naime o tome, da je u ovoj ključnoj fazi potrebno, uporedjivanjem simptoma i podataka dobijenih od bolesnika, sa opisima delovanja lekova na zdrave osobe koji postoje u knjigama Materia medica, odrediti kojem leku odgovara ispitana osoba odnosno slika njene bolesti. Ogroman je broj lekova čije su fizičke, opšte i emocionalno-mentalne osobine opisane u knjigama raznih autora, tako da su samo retki i veoma iskusni homeopati u stanju da ove opise drže u pamćenju, i da još u toku uzimanja slučaja procene kojem leku odgovara ispitivani bolesnik. Velika većina to mora da obavi kasnije, na osnovu svojih pismenih zabeleški, posebnim postupkom koji se naziva »repertorizacija«. Ovaj postupak se sastoji u tome, da se odabere nekoliko najvažnijih simptoma koji su po proceni homeopate ključni, pa se onda proveri u kojim se sve opisima lekova taj simptom pojavljuje. Takva provera se može jedino obaviti pomoću knjiga koje se nazivaju repertorijumi, u kojima su azbučnim redom kao u rečniku popisani simptomi, a uz svaki simptom su navedena imena homeopatskih lekova koji ga izazivaju, sa oznakom ranga leka po važnosti. U daljem proračunu koji uzima u obzir rang leka i frekvenciju njegovog pojavljivanja, dobija se najsličniji konstitucionalni lek koji se potom propisuje bolesniku. Danas se ceo postupak repertorizacije može izvesti i mnogo brže pomoću računarskih programa u koje se ubacuju simptomi, a program odredjuje najpovoljniji homeopatski lek. Ranije je već napomenuto da se samo u izuzetnim slučajevima, kada akutnost bolesti ili težina simptoma to ne dozvoljavaju, preskače ovaj dugotrajni postupak, pa se lek odredjuje direktno prema najtežem simtomu i on se onda naziva »organski lek«. Medjutim i u tom slučaju čim to okolnosti dozvole sprovodi se kompletan postupak za pronalaženje i primenu konstitucionalnog leka. 
 Kada je odredjen najsličniji konstitucionalni lek, na osnovu karaktera bolesti (akutna ili hronična) i težine simptoma, donosi se odluka o potrebnoj potenciji leka i propisuje se doza odnosno frekvencija uzimanja leka. Lek obično bolesniku uručuje sam homeopata čime se postiže efikasnije lečenje, a odmah se zakazuje kontrolni pregled na kome se proverava da li dolazi do poboljšanja bolesti, odnosno da li je propisani lek odgovarajući ili ne. Ovde takodje postoji velika razlika u odnosu na merila klasične medicine jer nije samo povlačenje simptoma znak poboljšanja bolesti nego se pri tome moraju uzeti u obzir i svi drugi slučajevi koje propisuje napred izneti zakon izlečenja. U najpovoljnijem slučaju delovanja homeopatskog leka čak dolazi u početku i do pogoršanja simptoma, što se mora prepoznati kao »homeopatsko pogoršanje« posle koga sledi izlečenje. I u pogledu procene efekta terapijskog uspeha homeopatskih lekova i podešavanja terapije postoje utvrdjena pravila za čije upoznavanje je potrebno konsultovati literaturu i steći sopstveno iskustvo. 

Odnos alopatske i homeopatske medicine 

 Još od Hipokrata postoje dokazi o paralelnom postojanju alopatskog (lečenje suprotnim sredstvom) i homeopatskog (lečenje sličnim sredstvom) terapijskog pristupa u medicini. Danas nije moguće prosuditi koji je od ova dva načina imao većeg uspeha tokom istorije, ali je evidentno da je Haneman sa svojom homeopatskom terapijom bio veoma uspešan u odnosu na druge tadašnje metode lečenja. Pa ipak, možda baš zbog svojih uspeha, imao je veoma mnogo neprijatelja koji su osporavali njegovo učenje, naročito su bili ismejavani homeopatski lekovi zbog njihovog beskonačnog razblaženja, a sam Haneman je bio doslovno proteran iz rodnog Lajpciga pa je svoj život i lekarsku praksu završio u Parizu. 
Tokom celog devetnaestog veka, alopatska i homeopatska medicina razvijale su se paralelno, pri čemu je njihov medjusobni odnos veoma varirao od države do države, ali je svugde izmedju njih vladao odnos rivaliteta pa čak i otvorenog neprijateljstva. Zbog svojih neospornih terapijskih uspeha, i to uz upotrebu veoma jeftinih lekova, homeopatska medicina je u mnogim zemljama (Engleska, Indija) doživela veliki razvoj i tretirana je kao deo zdravstvenog sistema. U drugim sredinama (SAD) ona je ranije zabranjivana od strane zvaničnih lekarskih organizacija i činjenica je da nigde u svetu homeopatija nije ušla u programe edukacije na zvaničnim, državnim medicinskim fakultetima. 
U prvoj polovini dvadesetog veka veliki razvoj egzaktnih prirodnih nauka doveo je i do odlučujućeg razvoja alopatske medicine i njene potpune dominacije u zvaničnoj edukaciji lekara i u radu državnih zdravstvenih ustanova. Dokazana je uloga mikroorganizama kao jedinog uzročnika velikog broja bolesti, razvijeno je učenje tkivne patologije, biohemija i molekularna biologija su objasnile patogenezu mnogih bolesti, a pronalazak antibiotika i kortikosteroida uz moćnu finansijsku podršku farmaceutske industrije odlučujuće su uticali da alopatska terapija postane jedina priznata medicinska dogma. No, i pored toga što je potpuno potisnuta iz zvanične medicine i zdravstvene službe, homeopatska medicina i dalje postoji i radi, veoma je razvijena u zapadnoj Evropi (Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji i Holandiji), snažno se razvija u istočnoj Evropi (Rusiji, Madjarskoj, Grčkoj), a trajno je prisutna na celom američkom kontinentu i u Indiji. U poslednje vreme dolazi i do snažne reafirmacije homeopatske medicine u celom svetu zahvaljujući pre svega otkrićima u nekoliko naučnih disciplina koje čine osnovu medicine, ali i nedostacima alopatske medicine koji sve više dolaze do izražaja. 
Krajem dvadesetog veka, u vremenu u kome i sami živimo i radimo, nastao je neverovatan razvoj tehničkih dijagnostičkih sredstava koja omogućuju brzu i egzaktnu dijagnozu organskih bolesti i sve više potiskuju ulogu anamneze u procesu postavljanja dijagnoze. Medicina se izdelila na bezbroj specijalnosti, ljudski organizam je rasparčan na delove, a pogotovu je zanemaren holistički pristup medicini jer se neuropsihijatrija toliko udaljila od ostalih grana medicine, da je duša bolesnika u praksi potpuno odvojena od tela. U takvoj situaciji alopatska medicina i dalje nema rešenje za psihosomatske bolesti iako se njihovo postojanje i velika učestalost više ne mogu ignorisati. Istraživači u oblasti bazične neurologije, endokrinologije i imunologije potpuno su objektivnim naučnim metodama objasnili etiopatogenezu psihosomatskih bolesti, tako da se u najnovijim udžbenicima patofiziologije (3) čitava poglavlja posvećuju  tom problemu. Psihosomatski funkcioni poremećaji i psihosomatske bolesti više ne spadaju u kategoriju empirijskih entiteta već egzaktno dokazanih poremećaja materijalne koordinacije izmedju odredjenih struktura nervnog sistema ( reakcija frontalne kore, limbičkog sistema, i retikularne formacije u toku psihičkog stresa) endokrinog sistema (uloga hipotalamičko-hipofizno-nadbubrežne osovine u opštem sindromu adaptacije) i imunog sistema (uticaj hormona hipofize na timus i kortizola na lučenje citokina i broj T-limfocita). U svetlu ovih saznanja mora se uvažiti i presudna uloga psihosomatskog mehanizma u inicijaciji i održavanju autoimunog procesa i patogenezi mnogih autoimunih bolesti. Alopatsko lečenje psihosomatskih funkcionih poremećaja sedativima, organskih posledica psihičkog stresa simptomatskom terapijom i suzbijanje autoimunih bolesti imunosupresijom, a ne otklanjanjem uzroka, više se ne mogu smatrati zadovoljavajućim terapijskim postupcima. Kada se zna da homeopatska medicina upravo u ovim oblastima pokazuje najbolje rezultate delujući na otklanjanje osnovnog psihosomatskog patogenetskog poremećaja, a ne suzbijanjem simptoma, čini se logičnim da se homeopatska medicina i zvanično uvrsti medju postupke za lečenje bar tih bolesti. Iskustvo je pokazalo i da je dečiji uzrast posebno pogodan za primenu homeopatske terapije tako da pedijatrija predstavlja veoma zahvalno područje homeopatske medicine. 
Nedavno su, egzaktnim naučnim metodama, u znatnoj meri otklonjene i brojne sumnje u vezi sa karakterom i načinom delovanja homeopatskih lekova, pa je tako omogućeno da se lekari školovani po dogmama alopatske medicine, oslobode i poslednjih predrasuda u vezi sa njihovom primenom. Dugo se naime tvrdilo da homeopatski lekovi, budući da ne poseduju dejstvenu supstancu, deluju isključivo kao placebo, pre svega zahvaljujući homeopatskoj anamnezi koja ima mnoge elemente psihoanalize. Pre godinu dana u veoma uglednom naučnom časopisu (4) objavljena je  statistička meta-analiza, egzaktnom metodologijom po Cochranu, velikog broja radova koja je definitivno dokazala da homeopatska terapija ima mnogo veći terapijski učinak od placebo efekta. S druge strane, istraživači u oblasti fizike su primenom objektivnih naučnih metoda ukazali da homeopatski lekovi i ne deluju hemijskim mehanizmom nego da poseduju odredjene fizičke osobine koje objašnjavaju njihovu dejstvenost. Iako još ne postoji opšta saglasnost o tome, šta predstavljaju aure koje se vizuelizuju pomoću tzv. Kirlijanove fotografije, neki fizičari su primenili tu metodu i na homeopatske lekove i pokazali (5) da rastvor homeopatskog leka ima mnogo jače energetsko polje nego obična voda. Konačno, grupa tehnologa iz SAD, detaljno proučavajući molekulsku strukturu vode, dokazala je (6,7) da molekuli vode u prisustvu veoma malih količina drugih jona imaju sposobnost da grade kristalne strukture slične ledu (Slika 2.). Kako se tu molekuli vode povezuju u kristale posredstvom električnog polja oni su nazvani IE kristali vode (Ice fermed under Electric field). Isto tako je dokazano da struktura IE kristala zavisi od  vrste prisutnih jona, da se ove kristalne strukture, kada se jednom stvore, reprodukuju i u odsustvu jona i, što je najvažnije, da se uskladjivanjem električnih polja pojedinih molekula vode oko IE kristala stvara mnogo jače električno polje nego kod obične vode. Sada su konačno, posle dva veka, sva ona saznanja do kojih je došao Haneman i zbog kojih je bio ismejavan (sukusija, potencijacija), i objektivno naučno dokazana i objašnjena. Energetske osobine IE kristala (»vodeni laser«) koriste se već u mnoge svrhe, a pokazano je i da IE kristali višestruko pojačavaju lučenje citokina verovatno stimulacijom odgovarajućih membranskih receptora, čime i biološko delovanje homeopatskih lekova u psihosomatskim bolestima dobija svoju naučnu osnovu. Sada je konačno postalo jasno zašto homeopatski lek i ne mora da ima u sebi molekule aktivne supstance, jer lekovito dejstvo u stvari pripada molekulima rastvarača odnosno vode, čiji su IE kristali »zapamtili« strukturu molekula leka i njihovu poruku fizičkim, energetskim putem preneli na odgovarajuće ćelije. 
 

Zaključak 

 Čini se da su danas konačno sazreli uslovi da se prekine obostrano štetan  vekovni rivalitet izmedju alopatske i homeopatske medicine, i da se medju njima uspostavi komplementaran odnos, naravno uz odredjena kompromisna pravila  ponašanja. To je učinjeno čak i u SAD gde je otpor prema homeopatiji najduže trajao, ali je nedavno u najuglednijem lekarskom časopisu (8) u radu pod naslovom »Homeopatija - novi alat u lekarskoj torbi«, prihvaćena i ova metoda lečenja. 
 Nema sumnje da alopatska medicina i nadalje treba da ostane prioritetni i osnovni metod dijagnostike i lečenja bolesnika. Medjutim, prvenstveno u bolestima za koje se danas sa sigurnošću zna da nastaju psihosomatskim mehanizmom, u bolestima gde alopatska medicina nije dala dobre rezultate, a iskustveno se zna da homeopatska terapija može da ima uspeha, treba bez predrasuda i oklevanja pokušati i homeopatski način lečenja. Pri tome treba primenjivati isključivo metode klasične homeopatije jer su one najbliže priznatim psihoterapijskim metodama, iako mnoge Hanemanove originalne stavove danas treba svakako tumačiti na savremeniji način (na primer, životnu silu preko bioenergetskih procesa i kvantne fizike a mijazme preko nasledja i Frojdove psihoanalize). Nakon sticanja dobrih iskustava treba pokušati lečenje i drugih bolesti koje reaguju na homeopatsku terapiju, a čiji se popisi mogu naći u literaturi. 
 Krivično je delo lečiti bolesnika isključivo homeopatskim lekom u hirurškim bolestima ili u stanjima neposredne životne opasnosti. U našoj sredini, u početnoj fazi razvoja, nikako se ne preporučuje primena homeopatske terapije ni za one bolesti koje su sigurno neizlečive (maligna oboljenja, teške hronične bolesti sa organskim promenama, duševne bolesti, hronična neurološka oboljenja, AIDS i slične bolesti). Trajno će ostati diskutabilan i negativan stav koji homeopatija zauzima u odnosu na vakcinaciju dece koja ni u kom slučaju ne bi smela da se izbegava iz tog razloga. 
Homeopatsku terapiju treba da primenjuje lekar koji je nakon završetka medicinskog fakulteta na adekvatan način osposobljen da primenjuje ovo lečenje po svim principima klasične homeopatije (9). U ovom procesu veoma je korisno i učešće nelekara, naročito psihologa koji mogu i bolje od lekara da obave proces uzimanja slučaja i konsultacije u mentalno-emocionalnoj sferi, ali je učešće lekara u timu neophodno kako bi se izbegla opasnost od previda bolesti koje se obavezno moraju lečiti alopatski. Najveća šteta za homeopatiju u našoj sredini može nastati ako je lekari i dalje budu ignorisali, i time omoguće da se njome bave nekompetentne osobe na neadekvatan način. 
 Homeopatija je stara i ozbiljna medicinska disciplina sa velikim brojem sledbenika i stručnih institucija (stručni časopisi, knjige, kongresi, koledži, klinike, informacioni sistemi na Internetu itd.), sa  proizvodnjom homeopatskih lekova koja je regulisana odgovarajućom farmakopejom, a u svetu postoji ogromna literatura o homeopatiji, koju obavezno treba da prouči svako ko želi da se bavi ovom vrstom terapije. Nažalost na našem jeziku literatura je veoma oskudna i zainteresovanima se za sada može preporučiti samo jedan informativni članak (10), popularna knjiga za šire krugove (11) i priručnik za rad lekara (12). U svakom slučaju, lekari bi morali što pre obezbediti uslove da bolesnici i u našoj zemlji, baš kao i u drugim evropskim državama mogu da koriste ovaj jeftin i često veoma uspešan način lečenja odredjenih bolesti. 

LITERATURA 

1.Hahnemann S. Organon der Heilkunst. Stuttgart, Hippokrates Verlag, 1982. 
2.Hahnemann S. Materia Medica Pura. New Delhi, B.Jain Publishers Ltd. 1997. 
3.Shelby J, McCance K. Stress and disease U: McCance K, Huether S. eds. Pathophysiology, New York Mosby – Year Book Inc. 1998:286-303. 
4.Linde K, Clausisus N, Ramirez G, Melchart D, Eitel F, Hedges L et al. Are the clinical effects of homeopathy placebo effects? A meta-analysis of placebo-controlled trials. Lancet 1997;350:834-43. 
5.Kokoschinegg P, Kokoschinegg M, Kalbermatten R. High frequency/high voltage photographs of finger tips and of fluids as an indicator of energetic aspects. Berichte von Institut fur Biophysik und Strahlenforschung, Salzburg, 1990;23:1-6. 
6.Lo Shui Yin, Lo A, Chong L. Physical properties of water with IE structures. Excerpt from Modern Physics Letters B. 1996:10(19):921-30. 
7. Lo Shui Yin. Anomalous state of ice.Excerpt from Modern Physics Letters B. 1996:10(19):909-19. 
8.Johnson M. Homeopathy: another tool in the bag. JAMA 1998;279:707. 
9.Borota R. Pismo uredništvu. Med Pregl 1998;51:197-8. 
10.Raković-Savčić Lj. Homeopatija – medicina o kojoj se malo zna. Profilaksa 1998;2:45-52. 
11.Chappel P. Emocionalno liječenje homeopatijom. Novi Sad, Prometej, 1999:1-282. 
12.Popović M. Prvi homeopatski priručnik. Beograd-Obrenovac, Specijalistička pedijatrijska ordinacija O.Milisavljević, 1995:1-296. 
  
Slika 1. Samuel Hahnemann, 1755-1843 
 
  

Slika 2. Elektronsko mikroskopski snimak kristala vode stvorenih pod uticajem električnog polja  (levo manje, a desno veće uveličanje)